каже кћери да не иде никуд, доћи ће ђувегија, трговац из вароши. Татијана се смеши, слегне раменима, па каже: „Добро, само имам напољу мало посла.“ Није дуго трајало, ето ђувегије са проводаџијом и тутором. Но нема Татијане.

— Седите само, сад ће она доћи, — рекне мати.

Седну, мало чекају, девојке још нема. Донесу вино, пију, већ су сат ту, а девојке нема. Љуба постаде немиран, неће да губи време, рад је девојку што пре да види. Мати виче слугу, слуга дође.

— Иди, Лазо, брже по Татијану. Тражи је па одма’ да дође.

— Татијана је отишла у трешње, — рече Лаза.

— Па ништа, одма’ прежи, па иди по њу.

— Татијана неће доћи.

— Зашто неће?

— Ја знам зашто.

— Па реци.

— Мене мрзи пред овим господарима да кажем.

— Та реци слободно пред нама, неће ти ништа бити, — упадне чика-Гавра.

— Е, кад баш хоћете, казаћу вам. Татијана ми је рекла, пре нег’ што ће у трешње отићи, да је не чекате, неће доћи, јер је чула да јој из вароши доводе неког грка ђувегију, а она каже да нипошто за ћифту поћи неће; пре ће, вели, за мене поћи.

— Да, када би то до ње стајало, за кога она хоће. Знам ја, она би пошла и за Гргура Дртића сина, који са оцем заједно ништа нема, ал’ то не иде! — рече мало разљућена мати.