— Персо моја, ови господари су са тобом задовољни! Јеси л’ ти са господар-Чекмеџијићем задовољна?

— Ако ви јесте, и ја сам, — одговори стидљиво млада госпођа.

— Е, сад молим, господар-Чекмеџијић, ако смем питати, шта ви имате?

— Имам куће у О., једну велику, једну малу. Ову сам недавно купио. И малу гвожђарницу.

— Све је то добро! Од мале гвожђарнице може бити велика; а јесте ли сами?

— Само матер имам.

— Ништа зато; имате у њој највећег пријатеља, као моја Перса у мени.

— Дакле, шта мислите,господар Першуновић?

— Ја добро мислим, ал’ треба још да се промислим. Ја држим већ је по посла готово, а и друга половина мора на брзо ићи јер ја оклевање не трпим.

— Ни ја! Што има бити, нека буде на брзу руку.

— Дођите ви, дакле, опет к нама, а ми ћемо опет к вама. Је л’ добро?

— Јесте.

— Ми ћемо, дакле, на том остати.

— Ја ћу и онако скоро овуд пролазити; имам нешто у околини куповати.

— Е, баш добро.

— Сад се препоручујемо.

— Драго нам је било.

— Особито с наше стране драго! Збогом!

— Службеница. Мило ми је било!

— Збогом!