— Ја ћу дете као своје сопствено држати, особито кад се има откуд.

— Немојте одма’ с дететом почињати. Детету сам ја тутор, као деда, па му неће ништа код мене фалити; најпре се осим детета разговарајмо.

Муштерија у дућану лупа, иште цигаре. Госпођа Перса изиђе. Долазе и друге муштерије; дотле се у соби без Персе разговарају.

— Дакле, ако смем питати, шта има госпођа Перса? — пита чика-Гавра.

— Моја Перса има шилдгерехтикајт, па онда велику трафику и сав дућан је њен; поред тога има седам мотика винограда, једно на друго вреди девет хиљада шајна.

— А шта има дете? — запита Гавра.

— Дете има ову кућу и дваест мотика винограда; ал’ сам вам већ казао да на детиње не рачунате, јер ја са дететом располажем, а и матери сам куратор.

— Та, већ госпођа Перса како би се удала, добила би лако мајоренство.

— Нисам рад да добије мајоренство пре дваест четврте године, јер мада је и удата, тако млада треба да је под очевим надзиранијем. Ја почитујем господара Чекмеџијића и хоћу да верујем да је најбољи човек, да не иде на то да женино потроши; ал’, бадава, сигурнији сам кад могу још донекле надзиравати. Но зато и донде је њено уживање добра. Јесте ли тако задовољни?

— Та, може се све то лепо уредити, само кад смо у главном сложни, а главно је мираз, а мираза госпођа Перса имаде.

На то дође и госпођа Перса.