— Драго ми је, господо, добро дошли! Откуд тако, господар-Церићу?

— Нама је особито драго! Ми смо дошли, управо да кажем, да видимо госпођу ћерку, па ако је суђено... — рече чика-Гавра.

— Е, ако је суђено, оно нек’ буде; и то ако има бити, а оно што скорије.

— Тако смо и ми ради, — рече Љуба.

Женске се на то уклоне.

— Пре него што почнемо разговор, молио би’ да нас на квартир упутите, јер овде у селу нема гостионице за нас, — рече чика-Гавра.

— Ви сте на добром месту. Ви ћете ту остати и на вечери и на квартиру, а и ја ћу овде спавати.

— То нам је баш мило.

Сад се почну све дубље и дубље разговарати: сваки хоће све чистије на ствар да удара. — Женске приправљају вечеру. — У почетку све један другог хвата, напипавају ко шта има. Љуба је сасвим задовољан, а и Першуновић задовољан је са лицем, само рад је знати како у другом акције стоје?

Дође вечера. При вечери није се ништа интересантно збило, осим што је Љуба са великом етикецијом служио госпођу Персу, а чика-Гавра фрајлу. Но вино је добро било, сремско. Мало се разгрејаше. Першуновић се учини као да је више пио него што треба, а Љуба се усиљавао претстављати се да нема много у глави, и то му је пошло за руком.

Сад почну певати. Госпођа Перса имала је леп глас. Љуба је њу својим јаким гласом потпомогао. Много су певали. Када су певали: „У мјесту пријатном“,