— Опростите, ми смо се ради о неком важном послу разговарати, и то што пре, јер прво немамо часа, а друго немамо квартира, — рече чика-Гавра.

— О, ништа за то! Квартира у селу нема, ал’ можете га овде имати. Само да најпре пошљем по мог тату. Он ми је куратор, а тутор мом детету, — одговори стидљиво-смешно госпођа Перса.

— Имате и фамилије, молићу? — запита Љуба.

— Имам једног синчића. Сад ће доћи. Само, опростите, да пошаљем по тату.

Сад изиђе гђа Перса напоље и пошље слушкињу по тату.

Донде је са гостима фрајла другарица која се с њима разговара, али уједно и мери их. Не зна се ко је ђувегија. Љуба је млађи, а чика Гавра младолик. Дође госпођа Перса са синчићем. Слабо, чађаво дете од године и по.

— Ево мог сина.

— Драго ми је! Колико му је година? Нешто је слаб.

— Сад му је друга година. Слабачак је, ал’ ће га тата на лето у илиџе водити. Дете има свој грунт, а тата му је тутор, па нека троши.

— Верујте, није вредно трошити! Доктори само своје терају. Боље би било кућевни лек употребљавати.

— Та кад се има, нека се троши.

На то дође и тата, господар Першуновић, солидан старији човек, капут му до пете, а висок шешир.