— Госпођо бирташице! Кажите ми где седи овде млада госпођа Перса трговкиња? Има дућан, велику трафику и кућу.

— Та оно девојче је баш њена слушкиња! Ако изволите, може вас онамо одвести. Ено онде она велика кућа и дућан — онде седи.

— Ако хоћете, ја ћу вас онамо одвести, — рече слушкиња.

— Хвала; ми сад одма’ не можемо, ал’ смо онамо намерили, и ако госпођа дозволи, ми ћемо тек онда ићи, — примети Љуба.

— Ја сам баш зато и дошла, ако ко стран к нама ’оће, да и’ одведем.

— Ми не можемо, но иди кући и лепо упитај; па ако можемо доћи, ми смо готови, — рече чика-Гавра.

Девојче оде. Љуба и чика-Гавра се шетају и договарају како ће почети ако позвани буду. Ето опет слушкиње.

— Госпођа ми заповедила да изволите одма’ доћи.

— Дакле, хајдемо! — рече Гавра.

Љуба још мало поправи мараму на врату, па онда оду. Лепо обучена млада госпођа — рекао би човек да је девојка — дочека их. Код ње на канабету другарица њена, постарија девојка седи.

— Опростите што смо тако слободни! Ја сам Љуба Чекмеџијић.

— А ја сам, опет, Гавра Церић.

— О, драго ми је особито! Ово је моја другарица. Изволите сести.

Седну обојица; Љуба врло пажљиво, да не искрши капут.