— Знаш ли ти што о томе како је наша Јелка удадбу Савкину уговорила?

— Не знам ништа.

— Е, па добро, господар-Чекмеџијићу. Ако није још уговорено, а оно се може уговорити; још може бити ваша Савка.

— А како је са хиљадом, јер, ја искрено исповедам, без тога ништа не може бити.

— Та ја мислим да то не мора одма’ бити. Та нећу ја ово што имам на други свет носити; све је то моје деце...

— Ја се на вересију женити не могу.

— А оно бар спустите цену на мање.

— Од хиљаде не сме ни крајцара фалити!

— Ја то не могу одма’ учинити! Жао ми је!

— И мени је жао!

— Та ваљда ћете се и ви мало промислити. Оставите, дакле, то за овај ма’ на страну. Дед’те чашу бермета!

— Хвала, не прија ми; а и онако морам одлазити. Опростите што сам вам досађивао.

— Боже сачувај! Ви сте ми мили, останите још.

— Не могу, опростите.

Тако Чекмеџијић препоручивши се остави кућу попину. Није хтео фрајли Савки ни реч да прослови, ни у очи да јој погледа.

— Шта ћу да је гледам, кад неће бити моја, — прогунђа напољу.

Љуба оде кући. Фрајла Савка остане дешператна, али наскоро се за једног нотароша уда.

Љуба је код куће још три дана за Савком жалио, четврти дан му је љубав изхлапила, а пети дан мислио је на нову просидбу.