Почитајеми господине!

Будући да ја вашу кћер Савку радо имам и желео би’ је, ако је могуће, за жену узети, ако би ви на то саизволети изволели, изволите ми јавити. Очекујући ваш одговор, остајем слуга покорни.

Љуба Чекмеџијић

Прође две недеље, Љуба не добија одговора. Разљути се и одважи да више не пише. Већ је готово на Савку заборавио. Кад једаред дође господар Сириџић са госпођом Јелком и Савком у О., место Чекмеџијићево. Отседну у бирцаузу. Љуба их види, али већ не хаје много, већ му се друга по глави врзе, али ипак шета се по пијаци, па наиђе на госпођу Јелку. Чини се као да је не види. Она га виче.

— Господар Чекмеџијић!

— Изволите. — А, драго ми је!

— Немајте бриге, даће хиљаду форинти, — шушне му госпођа Јелка.

— А ви изволите к мени са целом фамилијом.

— Мило ће ми бити.

Сад Љуба допрати госпођу Јелку у један дућан где је имала нешто куповати, па онда с њом у бирцауз, па их све у своју кућу допрати. Љуба их угошћава. Доноси свакојаке посластице,