Љуба опет кочијаши. Настао је већ сумрак. Љуба јако тера. Сестре шапућу, смеју се, једна другу испиткује шта је Љуба говорио. Љуба прислушкује, али се не осврће. Замоле га да јако не тера. Љуба пусти коњима узде, па се мало к њима окрене да се може што разговарати.

— Јесте л’ били кадгод заљубљени, господар-Чекмеџијићу? — запита шаљиво госпођа Јелка.

— Био сам, ал’ само малко; и сад сам заљубљен... ал’ не јако.

— Како то?

— Е, тако! И мало, па ми је доста; нећу моћи мирно спавати; још сад па ми стоји као кнедла у грлу, акамоли да је што више!

Сестре се смеју.

— А како би било да је још страшније?

— Онда је човек као луд, не зна шта ради, а то нисам рад.

— А јесте л’ ви коју залудили?

— Кажу.

— Па је л’ жива?

— Јесте.

— Па шта сад ради?

— И сад лудује, ал’ ја јој помоћи не могу, сирота је.

— А да има што, бисте ли је узели?

— Бих, пре тога, да је имала бар хиљаду форинти.

— А да сад има пет?

— Промислио би’ се.

Смеју се и оне и он, и тако у шаљивом разговору дођу кући. Вечера је већ готова. Сви га задржавају да сутра не одлази, али Љуба неће