проводити; наумио сам се женити. Зато би’ био рад отприлике знати...

— Кажите ми право, отприлике, колико ви иштете?

— Колико би’ ја хтео искати, о том немојте ни питати, но само: колико се могу од вас надати?

— Тата је казао да ће поред Савке дати осам стотина форинти, а ја ћу јој дати леп штафирунг, канапе, столице, два шифоњера и огледало.

— Што се штафирунга тиче, с тим сам задовољан, ал’ осам стотина је врло мало за трговца. Ја сам желео бар да ми жена толико донесе колико ја имам, ал’ кад није тако, а оно бар хиљаду форинти морам добити, па не сме баш ни пет пара фалити. Зато вашу фрајлу Савку, што ми се допада, узео би’ са једном хиљадом; ал’ кад би мање било, свет би ми се смејао, рекли би ми да ја као трговац нисам у стању да се женим ни као шнајдер или шустер.

— Ето, бога вам, колико има велике господе па узму без крајцаре, из љубави.

— Они могу то чинити, ал’ ја не; него молим да знам на чему сам...

— Дакле, ја вас уверавам да ће мој тата дати хиљаду форинти.

— Е, добро, на то пристајем. Дакле, хоћете ли господину оцу писати?

— Хоћу.

— И ја хоћу.

На то дође Савка, те се разговор пресече.

— Изволите грожђа.

— Хвала; могли бисмо се већ вратити, да се не задоцнимо; далеко је, може нас мрак ухватити.

— Како изволевате.