— Изволите сести. Како сте?

Ето и господара Пере. Мален, дебео, округао човек око педесет.

— Добро нам дошли!

— Опростите што сам тако слободан...

— Драго нам је. Па како код вас, пошто ’рана?

— Скаче.

— Тако и овде. Камо срећа да сам пре два месеца жита накуповао, могао сам досад најмање две хиљаде хаснити.

Сад се два трговца уздуж и попреко разговараше. Женске изиђоше напоље да приправљају ручак. Каква радост за њих!

Господар Пера Сириџић био је обичан сеоски грк који је својим трудом стекао оно што има; а доста има, толико да се у селу за имућног човека држати може. Ту се сад о трговини почеше надметати. Љуба је једнако својим речма онамо шибао, као да баш није мали трговац, а и господар Пера говорио је као какав „гросхандлер“. И то се могло приметити као да хоће Љубу да искуша како му акције стоје. Љуба је издалека давао на знање, када би се женио, да то без новаца не би могло бити. Оставимо их при њиховим еспапима.

Женске се око ручка журе. Каква радост за Савку! Момак јој се допада.

Дође време ручку. Љуби није баш до ручка; он би желео да што пре сазна на чему је.

Ручак прође у самим пургерским етикецијама. После ручка Љуба се разговара са Савком. Све је у реду, само да зна како стоји са миразом. Дође сестра, умеша се у разговор и да