првој забуни био је узрок што није знао како ће га госпа предусрести.

— Дакле, допада вам се моја Савка? — запита га између осталог госпа.

— Допада ми се.

— Па хоћете ли да јој то кажем?

— Немојте, ако бога знате!

— А зашто?

— Бар сад још не, док се и о другоме не поразговарамо.

— А шта је то друго?

— Ви ћете то добро поњати, — рече смешећи се Љуба.

— Ви сигурно мираз подразумевате?

— Канда сте погодили!

— Ала сте ђаво, тек вам је пречи мираз него девојка.

— Једно ми је тако мило као и друго.

— А како сам ја пошла за мога без мираза? — То је сасвим друго. Господар Пера, када је вас узео, био је у годинама, па још удовац, а ви сте били у вашем месту најлепша девојка, па и сад, немојте се наћи увређени, боље ми се допадате него ма која.

— Молим вас, ви мени јако ласкате. Оно је било негда нешто, ал' сада је све прошло! —

— одговори мало пријатно застиђена госпођа Јелка.

На то дође и фрајла Савка. Фина девојка. Лепог стаса, бела, па румена, лепе, уписане, састављене обрве, очи жарке, Љуба не сме у њих да гледа.

— Добро дошли!

— Драго нам је!