талијански, сви говоримо рђаво француски, сви говоримо рђаво немачки. То су све они светски вечити путници, којима је хотел: — кућа, којима је океан — језеро, којима је Швајцарска — домаћи парк, којима је читав круг земни — отачаство. У разговору падне по неком гдекоја реч из уста, из које видиш да је један од њих пре неколико месеци био у Бразилији, други да се враћа из Кине, а трећи да је провео неколико година у Калкути. Само један једити Немац има међу нама. Он је рад да се са свима разговара, да се са свима позна; али осем мене ни с ким се другим, из нашег друштва, није могао упознати ближе. Немци на путу радо праве познанства; како проговори с тобом десет речи, он ти одмах каже: куда иде, од куда долази, како се зове, и чиме се занима: „Ја сам доктор Милер из Ајзенаха, имам брата мајора у прајској војсци, долазим из Сицилије, путујем у Малту!“ — Енглез га гледа и ћути. „За спомен на пријатно путовање наше желим, поштовани господине, да се упознам“. Енглез га гледа и ћути. „Смем ли питати за ваше поштовано име?“ — „Не!“ -— одговара Енглез, па даље гледа и ћути. Немац се опрости, оде, и у себи помисли: „Ала се сити наразговарасмо!“

Међутим, сви ми пријатно проводимо време у друштву, и сваком приликом услужни смо један према другом. Наш чичерони одржава везу међу свима нама. Само он један говори. Ми ћутимо, гледамо, и ретко кад завиримо у своје путне књиге, да се уверимо, да нас не лаже. Чичерони, коме сви заједно плаћамо, да нас води по вароши, непрестано