синоћ при вечери уговорено; како се руча, опет трче на друго место; тек што би се хтео одморити, кажу ти за нешто, што треба тога дана видети, јер после је читаве недеље за гледаоце затворено. Ако си раније пошао, мораш ишчекивати друштво; ако си одоцнио мораш трчати; ако си заспао, чичерони (вођ што нас по вароши води), лупа на врата и виче: „Сви на вас чекају!“ — Путник не сме ништа, што је за гледање, оставити за други дан, јер онога другог дана искрсну друге ствари, које треба гледати.

Сад у Неапољу има много путника. Путници, који ради свога здравља траже благу климу, долазе у јесен, а беже одавде у пролеће, чим почну врућине; путници вештаци долазе у свако доба године, и баве се подуже; путници, који путују само путовања ради, сврате у Неапољ обично у пролеће: походе Помпеју, пењу се на Везув, једу макароне, па оду; — куда? — свуда, само не тамо где су били. С таквих десетак путника и путница ја сам у друштву. Ти би може бити желео знати ко су ови путници. — Заједно смо дошли, заједно смо одсели у гостионици „Нови Јорк“; заједно ручамо; једног чичерона имамо; заједно свуда по вароши лутамо, и ми се не познајемо. Један другом рекнемо добро јутро при састанку, и лаку ноћ при растанку; то је све. Нико неће својим разговором и запиткивањем да досађује другом. Сваки имамо по једну књигу, у којој су знаменитости Италије; то нам је разговор. Један другог не познајемо нити знамо ко је је народности који. Ко би могао погодити ко је од куд. Сви говоримо рђаво