се високе палме и по гдекоји кипарис. Неизбројне лађе и пароброди љуљају се на мору. Све је то обвијено у неко чаробно плаветнило. „Познајеш ли ону земљу, где лимуни цветају?“ — Ово је та лепа и топла земља. Дуго сам стојао у једном вотњаку и гледао, како се на гранама жуте поморанџе и лимунови; прихватао сам их рукама, да се уверим, да нису од воска направљени, или да нису насликани.

За ово неколико дана, од како се овде бавим, видео сам и многе знаменитости неапољске; али о њима не могу ти сад писати; толико ме ова лепота ових предела занима. Пођемо по вароши, да гледамо цркве, галерије, палате, прођемо поред каквог пропланка, одакле се измеђ кућа види море, Везув, Искија, Капри; зауставимо се, гледамо, пођемо, осврнемо се, опет станемо; и тако прође нам и дан. Да ништа нисмо видели што је у Неапољу, и што је рука човечја створила, видели смо оно што је природа створила; видели смо Неапољски Залив, и видели смо много.

Нисам се зачудио тунелу испод Темзе; нисам се зачудио висини тороња у Штрасбургу, а лепоти Неапоља зачудно сам се. Не можеш казати: или је лепши у вече, кад га сунце оставља; или у јутру, када се први зраци сунцеви кроз дим Везува краду; или ноћу, када га месечина обасја.

У овим варошима, где је свака икона у цркви знаменитост старе или нове вештине; у овим пределима, где је са сваког брешчића леп и друкчији изглед, путници су свагда уморни, али свагда задовољни. Како сване, хитају, да иду тамо, где је