да свет улази и излази. Сатови овде иду друкчије него у осталом просвећеном свету. Овде није у подне и поноћи дванаест сати. Они почињу бројати сатове кад се смркне, и броје до двадесет и четири сата. Многи се управљају по јевропском обичају, и онда кажу: да је по француском начину. У многим талијанским варошима иду тако сатови. — Зачудио сам се, кад сам овде гледао прву пратњу мртваца. Све оне што прате мртваца видео сам у беле дугачке одежде обучене, сва им глава завијена белим платном, с два прореза на лицу кроз које гледе. Дању нисам видео ни једну пратњу. Манастира, цркава, попова и калуђера има много. Лазарони, како немају шта да краду, они иду у цркву, па, из дугог времена, са склопљеним рукама клече, и из дубине своје душе моле се Богу. Кажу да у Неапољу има шесет хиљада оваквих беспосличара, који ништа не раде, него по улицама вревају или се крај мора сунчају. Стотинама њих може се видети где леже на камењу. Све су то одрасли и крупни људи. Негда су, као што се прича, ишли по улицама голи као дивљаци. Сада су само сви боси, и само гдекоји полунаги. Лазарони ови носе само кошуљу, и лаке кратке панталоне од платна; а на глави имају црвену капу од памучног платна. Ова им је капа дугачка и пресомићена на једну страну. Сваки носи о врату малу иконицу богородичину. Они су сви прљави. На многим местима по вароши видео сам их, где седе, те се бишћу. Кад год говоре међу собом мислиш да се свађају.

Одушевљени су за револуцију и за рат; али