још није написано“. — „Како то?“ — „Нисам имао стрпљења, него сам почео одмах друго дејство“ — одговорим му ја. На те речи он се слатко насмеје; узе мој рукопис, и разгледајући га, рече, опет гласно смејући се: „Да си почео одмах са петим дејством, прије би био готов“. — Он је неко време разгледао рукопис, и по гдешто читао. За тим пружи ми рукопис натраг, да му гдекоја места још једном прочитам. —

Ја сам му читао јасно и полагано. Он је седео непрестано наслоњен у столицу. Био је задовољан овим мојим стиховима. Том приликом поклони ми један мали, старински златан новац: „Ево вам, рече, за спомен, што сте ме послушали и почели о Обилићу писати. Овај ја новчић велика реткост. Он је био у рукама шведскога краља, Карла Дванаестог, и у рукама Петра Великог. Дали су ми га за спомен у Петрограду; и ја га собом носим већ толико година. — Кад првог Турчина посијечете, даћу вам Обилића медаљу!“ — Допала су му се и два стиха што сам написао испод његове слике, што је један од овдашњих вештих сликара, за неку галерију, не знам, приватну или јавну, радио. Та два стиха, што смо испод владичине слике написао, гласе овако:

Ишли смо на Каподимонте, одакле је прекрасан изглед. Походили смо Кастелдово (градић Јајац). Ја сам, без владике, са другим друштвом ишао на острва и нека оближња места. Свуда