Владика тако говораше. При последњим речима прихвати се за капу, и погледа на више. Нигда га дотле нисам видео у јарости. Речи су му летеле као зрна из пушке; из његових очију уклонио се беше онај благи, замишљени поглед. Тиха, лака румен прелазила му је преко образа, и прикупљала се на јагодицама, па је опет за час ишчезла, и остављала после себе још веће бледило него што је пре било; није друкше, него кад утреш капљу црвеног вина са најфинијег, белог, карарског мермера.

Ја сам владици по каткад читао своје поеме. Још првих дана мога доласка препоручио ми је да пишем штогод о Обилићу: драму, епос, шта ми се најудесније учини. Обилић је код свију Срба, а особито код Црногораца, идеал јунака. Често ме је од тога доба питао: јесам ли што написао? — Тога дана донео сам му две три стотине стихова о Обилићу, да му читам. Желео сам да видим, како ће му се свидети овај први покушај моје драмске поезије. Како се спусти у своју велику столицу, и мало од љутње утиша, замолим га да му читам Обилића, и он пристаде. Читао сам му како кнез Лазар говори на збору војвода, и како му војводе одговарају. Бојао сам се да му не будем досадан са читањем, зато сам често застајкивао и питао: „Хоћу ли даље читати?“ — „Читај, чоче, што ме питаш! “ — Кад сам прочитао све што сам имао, упита ме: „ Је ли то цијело прво дејство?“ — „Није, господару, него је то друго дејство“, одговорих му ја. — „А што ми нијеси, рече, читао најприје прво дејство?“ — „Оно