кући, нашли смо сердара Андрију где једнако седи на балкуну. Он се врло радовао, кад је чуо, да је господар тај дан лепо и весело провео.

VI.

У Неапољу, априла 1851.

Владика је јуче ваздан брижан и зловољан био. Кад сам му дошао, пружи ми једно писмо: „читајте!“- вели. Познам одмах, да је нешто љут; јер само кад није добро расположен, или кад му се болест погорша, говори ми ви а иначе свагда каже ми ти. Ја узмем писмо; преврнем га и обрнем са свију страна, но ништа нисам могао прочитати. Писмо је писано шифрама. Уместо писмена биле су саме цифре. Ја се насмејем, и кажем му, да ништа не разумом. „Али сам га, — вели,. — ја разумио! Омер паша кренуо из Мостара својим крвавијем трагом у Сарајево. Путем убио Али-пашу Сточевића, и намјерава, како Босну и Крајину сасвим умири, да удари на Црну Гору. Шта коме чини овај каменити крш, окупан сузом и крвљу! Зар се већ није наситио блага и господства, за које је променио своју вјеру. Не да ми пас ни боловат’ ни умријет’ с миром. — Е да Бог да, пошао трагом свију потурчењака; српско му зрно срце разнијело, као што је то било свима потурченим пашама; е, да Бог да га разгубало српско млијеко, којим је одојен: е, да Бог да, на страшном суду погледао се у очи с Обилићем!