„Оро гњездо врх Тимора вије. Јер слободе у равници није!“

Возили смо се натраг оним лепим путем поред мора, измеђ прекрасних, вечно зелених брешчића и долина. Свратисмо на гроб Виргилија, и ту смо седели и гледали, како се сунце низ брдо ваља, да падне у валове Средиземног Мора, и ту да утрне и да се угаси. — На једном узвишеном месту, при уласку у један дугачак старински тунел, стоје два три изваљена камена, око њих је коров и жбунићи од лаворике; то је гроб великог латинског песника. Да је Виргилије у Немачкој певао, или да је у Немачкој сахрањен, гроб његов био би монуменат целога овога предела. Људи му нису никакав споменик подигли ни гроб украсили; лаврове, што расту око његова гроба, природа је сама подигла. Владика одломи једну велику грану од лаворике, и понесе са гроба Виргилијева, за спомен.

У саму сутон дошли смо у Неапољ, и били смо врло задовољни са овом дугом шетњом. Владика је тога дана био ваздан необично ведар и весео. Заборавио је тога дана своје домаће бриге и злопатње свога народа; заборавио је био каква страховита болест у његовим грудима станује. — Гледао је на плаво море, на Везув, на развалине старих дворова и храмова, на острва, и на све, као какав безбрижан енглески туриста. Путем је певао, звиждао, смејао се и шалио. Његово добро здравље и весеље побудило је и у нама радост. Да се може, сваки би од нас одвојио по један део свога живота и здравља, и њему би дао. Кад смо дошли