Неапољу песник треба да пева, виртуоз да свира, сликар да слика; а ми сви остали само да гледамо. Одавде не очекуј дугачких писама, као што сам ти негда из других места писао. Песковите прајске равнице, или швајцарске честе кише, задрже путника у соби, и он мора онда да пише. Из Неапоља задовољи се кратким белешкама, јер сваки тренутак, што се у соби проведе, изгубљен је за путника. У Неапољу чешће се чује за ручком, где по неки путник, као какво чудо каже: „Данас сам цело пре подне седео код куће“. А није никакво чудо, кад когод, и недочекавши свршетак ручка, иза стола устане. Хита, да иде у Помпеју, Казерту или на острво.

После Лондона и Париза, Неапољ је највећа варош у Јевропи, али за његове околине кажу: да су најлепше на целом свету. Ја их бар ни на једном прибрежју морском, ни на једном швајцарском језеру, нисам видео лепших. И сама варош врло је лепа, и за путнике, који овуда тако радо путују, у свему удешена. Њене пијаце њене улице, цркве и палате, њени хотели и позоришта, задовоље и оне путнике, који су на париским булеварима шетали, и у првим немачким варошима живели. По другим талијанским местима наје тако.

Одсео сам у хотелу „Нови Јорк“, који је на самој обали морској, на пристаништу. С мојих прозора види се цео залив морски са својим зеленим обалама; види се огњени Везув, чији се врх непрестано пуши: дим од њега подиже се у висину, као какав облак. По врховима брешчића виде се баште са својим летњим палатама, виде