и није се мицао. Очи су му прелетале од Неапоља на Везув и на Кастеламаре, а одатле на питоме острве. Гледао је, како се Везув пуши, како се море таласа, како се лађе и небројене барке на њему љуљају. Био је замишљен; ко зна шта је мислио; ко зна какве се велике мисли, у овако великој души при таквим погледима, јављају. Тако је дуго трајало. Наједанпут владика се осврте, и запита ме: „Кажи ми шта си мислио сад у овом тренутку?“ Ја се забринем и почнем се сам себи смејати, јер пошто протрчим кроз све своје мисли, видим да управо нисам ништа мислио. Или, кад се већ нешто мора мислити, — мислио сам о сваком оном предмету, који ми је за то време искренуо пред очи: о Везуву, о његовом диму, о Римљанима, о грчким колонијама, које су се овде населиле и после ишчезле, о мору, о сваком чунићу који се на њему појавио, мислио сам о свему што се одатле могло видети; али свака та мисао, била је тако кратка, да се у неколико речи могла исказати. Оне хиљаде предмета подигле су хиљаде мисли. Оне су се појавиле и ишчезле као таласи на мору, на које сам гледао. Нисам знао шта да одговорим. Из те забуне ослободио ме Ђука, који се из далека зачу где виче: „Ђе си, јадан Вукало! Ја мнија, е погибе у ту ђавољу бању!“ — Вукало је изашао из те дубоке јазбине сав знојав и прљав, и изнео је владици једну пуну чашу вруће воде из подземне Неронове бање. Одатле смо пошли кући. Кад смо слазили пешке са тога брега, владика је, као да му је жао било што се у равницу спушта, гласно узвикнуо: