није ништа према трбушатим Енглезима, које сам ја овуда на леђима преносио“. — Владика се осмехну, па рече: „Пренеси најпре овога, и показа на мене, па онда ћу ја“. Један јаки Наполитанац узе ме на леђа, а други је носио запаљену машалу пред нама. Тако смо наишли на оно подземно језеро. Владика је гледао за нама и нешто певао из народних песама, само сам чуо где вели: „Серахтлије хате појахаше“. — Али се грохотом поче смејати, кад смо дубље заишли у воду, и кад сам већ и ја ногама дохитао до воде. Прешавши преко те воде, дошао сам на сувоту, у собе Сибилине, које су биле некад искићене и украшене мозаикоммозаик — слика, шара, састављена из ситног камена разне боје. . Ту су била и купатила њена. Познају се још велики степени, исечени у камену, по којима је она ходила. То је све пусто и порушено сада. Нико не долази више овде, да чују, шта ће му бити. ПалмерстонПалмерстон — Хенри Џон, енглески главни министар (1784—1865). и Луји Наполеон наговешћују сада будућност појединим људма и државама. — Једва сам чекао да изађем испод овог подземног царства, и не бих више ту дошао, да бих знао да ће ме Виргилије, у својим песмам, као Енеја, опевати. Желео сам што пре да изађем на бео дан. Радовао сам се, кад сам при изласку из пећине чуо Ђукин глас, где терајући оне талијанске просјаке, да не улазе за нама у пећину, виче: „Мак’ се отле, гаду!“ — Кад смо изашли, били смо сви гарави од дима оних буктиња. Особито Вукалове црногорске беле хаљине биле су се испрљале.

Походили смо гротлу ди кани (псећа јазбина). То је једна рупа у земљи, из које излази неки угљени гас. У ту рупу кад се спусти каква