њим владика, за владиком Вукало, а за Вукалом ја; на послетку ишао је за мном онај други лазарон с буктињом. Ђука је остао пред пећином, и гледећи за нама рече: „Бога ми, ако једну уру (сат) не изиђете, ја ћу све ове, што напоље осташе, исјећи“. — Пећина је сва кроз целац камен просечена; она је тако ниска, да смо се морали много угнути и тако је узана, да смо често и једним и другим раменом закачивали о дувар; и онај дим од прве буктиње све је ишао на нас и гушио нас. Кад смо неко време ћутећи ишли, рекнем ја: „Да се вратимо, господаре!“ — „Јами, чоче!“ — Тако је имао обичај рећи, кад што не одобрава, или кад му се што не свиди. Кад видим, да пећина нема краја и да је све ужа, опет рекнем: „Да се вратимо, господаре!“ Владика, идући даље, запева полагано, као уз гусле:

У то доба изађосмо наједанпут у неку велику шупљину. Изгледала је као каква осама пространа сада. Ту је живела пророчица Сибила. „Штета што је сад нема, рече владика, шалећи се, да нам каже, хоће ли Омер-паша, кад сатре Босну, заиста ударити на Црну Гору“. — Ту смо се мало одморили и исправили леђа. Одатле треба даље ићи преко воде, која се видела кроз једна велика врата. Вође наше већ су се спремиле да нас носе преко воде на другу страну, где су биле собе и купатила Сибиле. Владика запита једнога: „А можеш ли ти мене пренети? Видиш, колики сам ја?“ — „Могу“ одговори онај. — „Ваша Ечеленцаечеленца — светлост, као почасни назив.