сводови још нису срушени; трошни олтари надживели су своје богове. У једном храму пуцао је Вукало, по заповести владичиној, из пушке, да чујемо како се ехоехо — одјек. разлеже: у другом неком великом храму такав је акустичан свод, да смо се у њему дуже забављали: један стане с једне стране уз дувар, други према њему с друге стране уз дувар, а трећи стане на средину; од оне двојице један прислони уво на дувар и све чује лепо, шта онај с друге стране уз дувар шапље, а онај, што у средини храма стоји, ништа не чује. Глас пролази уз дувар, па иде испод свода ономе другом.

Видели смо развалине амфитеатра, који је, као што кажу, само за једну четвртину мањи од Колосеума у Риму. Походили смо гротугрота — пећина, јазбина. Сибиле. Она лежи подалеко у једном лепом усамљеном и доста пустом пределу. То је узана, мрачна и дугачка пећина. Дуго се и мучно иде кроз њу, док се дође до купатила и соба, где је седела Сибила, и одакле је старим Римљанима прорицала, шта ће им до послетка бити. Кроз ову је пећину, као што Виргилије пева, ишао Енеј на онај свет, у подземно царство, у пакао. Пред том пећином нашли смо неколико крупних и црних лазарона, за које нам се учинило, да су сад изишли из пакла. Ови бандити гледали су зачуђено у сребрне токе Ђукине и Вукалове. Нигда толико сребра нису видели на једном месту. Околине су Неапоља свагда опасне за путнике. Ја и Ђука молили смо владику, да не иде у пећину; но он заповеди да се иде. Двојица од ових лазарона запалише буктиње, и пођемо. Један од тих Талијана ишао је с буктињом напред за