је целог живота више главе трептело, чини му се, да је то неко друго сунце: сунце које љутито иде, да се последњи пут свету покаже. Путник, када међ пустим и дивљим планинским врховима гледа зору, он занеми, уста му се отворе, али речи му изумру на уснама; чини му се да се сунце само себи, бреговима и језерима рађа, а за човека, за тај мали створ, ништа не зна, неће ништа да зна.

Лепа је алписка зора, али је лепша зора неапољска. Ја не ћу кушати да је опишем, јер она је пуна неописаног чара и нежности, она је пуна поезије и љубави; путнику, кад је гледа, чини се, да му се она умиљава, чини му се, да се то лепо сунце само њему рађа, и да га сва ова дивота зове у своје загрљаје; срце му се раздрага и почне јаче куцати, чело му се разведри и нехотице обузме га нека милина; пријатно смешење појави му се не на уснама него на лицу, радост у његовој души прекипи, и весела песма захори се из његових уста, а не осећа да је хтео певати, не осећа да пева. Алписка је зора озбиљна и побожна; неапољска је зора весела и умиљата.

Колико је леп Неапољ и у зору и после зоре, ја бих га ипак давно оставио; отишао бих, да у њему није владика. Кад сам му казао, да ћу да полазим, рече ми: „Остани још мало; ја очекујем нека писма, па онда можда ћемо заједно“. — Кад му ја рекох, да сам рад за Ускрс бити у Риму, где папа тога дана прави велике свечаности и параде, па желим то да видим, одговорно ми је: „Е, Божа ти вјера, ако више волиш римског папу, пего црногорског владику, а ти иди; — може ти бити!“