I.

У Неапољу, марта 1851. г.

Небо без облака, море без таласа, обале без лазарона, лађе без једрила. Отворио сам прозор, да се нагледам лепе неапољске зоре, која са својим лаким и ружичастим крилима трепти већ по врховима ових зелених брешчића, на којима цветају лимунови и поморанџе. Поранио сам, да ти у овој тишини пишем, поранио сам, да ти се јавим са дна Италије.

Прошло је већ неколико дана, од како сам овде, а могло је проћи и неколико месеци, па да опет ништа не пишем. Лепота Неапољског Залива заузме цело време, што га путник има овде да проведе. Мој БајронБајрон — Ђорђе лорд, енглески песник (1788—1824). и ДантеДанте — Алигијери, талијански песник (1265—1313). , који су ми најмилији другови на овом путовању, у Неапољу стоје натакнути; по њима се хвата прашина. Јутра су пријатна за гледање ових дивних предела, вечери су лепе за шетање поред обала морских, остали део дана, кад сунце упече, удесан је за расматрање музеја и галерија, а тихе талијанске ноћи — за одмор. У Неапољу штета је да путник чита или пише. У