обалама седети и гледати. Угасите и Везув, потопите у море лепе острвчиће, оставите му само море и брегове, оставите му јутра и вечери, и опет ће овај залив као магнет привлачити путнике. Кад је Омир, у својим песмама, спомињао милине, које овуда путнике опчаравају, и вечито их при себи задрже, онда није било палата на обалама, нити је било ватре у Везуву; али било је ово сунце, које, кад се овде рађа, рекао би човек, да види на њему, како се и оно радује, да што пре изађе, да се нагледа ових предела.

Лепа је зора, кад се са швајцарских планина, огрнута руменим пурпуром, као царица, јави; када обасја вечите снегове оних Божјих пирамида; када се заблиста на језерима, као растопљено сребро на зеленој кадифи; кад умије својом росом алписко биље. Путник, — тај богати заробљеник великих вароши и њиних обичаја, — кад гледа алписку зору, подигне обадве руке к небу, и готов је у сузама побожности да падне на колена пред величанственошћу природе. Црте његовог лица озбиљне су; на његовим јагодицама нема осмејка, тога знака унутрашње радости; чисто би се некуда сакрио, не узда се у своју снагу, да може издржати претрес нових осећања, а — не осећа ништа; замишљен стоји, а не мисли ништа. Гледа рађање сунца, не као какву до сад невиђену красоту, него као неко ванприродно чудо. Гледа алписку зору са неким тајним страхом, чини му се, да тог тренутка природа решава: хоће ли даље свет опстати, или ће га у прах претворити. Путник, у томе горском чару, не познаје оно сунце, које му