Хитали смо у мермерна лепа купатила неапољска, да се од прашине оперемо. Ниједнога не беше, коме обућа није била поцепана на неколико места, а гдекојима су и прсти били испали. Тек при пуној трпези, у гостионици, прикуписмо се, и са задовољством причали смо један другом, шта је који препатио, где је који пао, или ко је шта изгубио путем.

V.

У Неапољу, марта 1851.

Опет сам поранио, да дочекам излазак сунца. Нигда, чини ми се, Неапољ није лепши него кад се сунце рађа. Шта управо чини ову лепоту, није ниједан путник описао, није ниједан сликар насликао, није ниједан поета опевао. И на другим местима гледао сам плаво море и око њега зелене обале, и на другим местима гледао сам ово исто сунце, и на другим местима стоје по мору разбацани острвчићи и по обалама лепе палате; али друга места нису оно што је Неапољ. Обале морске нису свуда једнаке; не можеш знати ни казати: зашто су једне од других лепше. Неапољ са својим положајем, са својим Везувом, са својим острвчићима, са својим необичним плаветнилом неба и мора, остаје вечито најлепши крај света. Срушите ове палате, цркве и музеје, уклоните одавде све што је рука човечја створила — путници ће опет са свих страна врвети, опет ће на празним