прогута густи дим. Нисмо могли један другога видети. Нестаде испред наших очију лепих предела. Нестаде сунца на небу; све то замота дим у своје црне валове. Нека туга и гроза прође кроз све друштво. За неко време нисмо се смели помаћи с места; бојали смо се да не паднемо у какву рупу, чинило нам се да се земља под нама тресе, и да се отвара, да нас прогута. После неколико минута дим оде за ветром, и нама опет свану и изађе пред очи она лепа панорама. Више нас је пута дим тако стизао. Сви смо изгледали од оног ситног пепела као они што сеју брашно, или као воденичари. Хаљине су нам биле побелеле од многог сумпора. — Владика ми се жалио, да му је пељање на Везув, нарочито сумпор на Везуву, шкодио његовим болним грудима.

При повратку ишли смо с друге стране Везува. На тој другој страни сам је пепео, као песак. Низ брдо лако нам је било. Кад смо пошли, подигла се велика граја, вика, смеј и шала; јер смо се више ваљали и тоциљали, него што смо корачали. Ова је страна стрменитија, него она уз коју смо се попели; но за силажење много је лакше овом страном, а за пењање било би немогуће. Управо до колена упадале су нам ноге у онај пепео. Ишли смо не друкче, него као по великом снегу. Тај пепео траје само низ ову велику стрмен. Доле даље настаје каменита лава. Више од пет сати требало нам је, док смо се попели на Везув; а трећина тога времена била нам довољна да сиђемо у равницу. — При силажењу нисмо се ишчекивали. Сваки је ишао како је који могао.