трошна и врућа, и жеже кад завучено руку у онај пепео, али је на оној висини дувао хладан ветар. Док смо се ми мало одморили, наше вође запрећу у онај прах јаја, и за неколико тренутака била су печена. Сваки је путник желео да својим рукама у ону врућу земљу затрпа по једно јаје, за спомен, да може причати, да је јео јаја, која су на везувској ватри испечена. Сваки је желео да попије по чашу вина у здравље својих на дому најмилијих. Кад се врати, да може казати: у твоје сам здравље пио на врху Везува. Ко није понео вина, скупо га је платио. Разуме се да је и свако јаје, што су га лазарони на Везуву продавали, било скупље него кокош доле у њиховом селу. Пођемо даље. Где смо год стали, била је земља врућа и мекана. Велико грумење сумпора трошило се под нашим ногама. Ноге су нам упадале до чланака у онај пепео. Све изгледа као после какве пустоши и пожара. Већ смо на устима самога кратера. То је грдна провала, одакле дим (или, боље рећи, бела пара) као облак куља. То ждрело није сасвим омчито. Неколико корака силазили смо на ниже у сами кратер. Она девојка, Енглескиња, најдубље је ишла. Ми је враћамо, јер је велика опасност силазити кроз дим у ту рупу, она неће; а брат јој немарљиво каже: па нека је!

Владика, кад је био овде, узео је од Вукала обе кубуре, и избацио их у кратер. Ми смо за спомен попили неколико бутеља шампањског вина, и бацили празне бутеље у кратер, подземним боговима на Жртву. — Мало за тим превари нас ветар и дуну са источне стране. Наједанпут све нас