брдо за руке. Једна Енглескиња, девојка млада и лепа, није хтела примити ничије помоћи: њу смо често ишчекивали, док се одмарала. Она би волела умрети онде у оној страни, него своју нежну руку пружити у црну руку одрпаног вођа. И наше честе понуде одбијала је са две речи: „данк-ју!“ (хвала вам). Вође имају ужета и широке плетенице као појасе, и даду путнику један крај у руке, или га преко леђа опашу, па се она погну и вуку. Ни то није хтела она Енглескиња примити. Можда се зарекла без икакве туђе помоћи попети се на Везув. Брат јој је немарљив; он се је од свију нас најмање тешкао, што му се његова лепа сестра онако мучи. Но она није хтела признати да јој је тешко пењати се. То јој се видело на њеном стидљивом смешењу. Мати јој је остала у Портичи.

Владика се зимус пењао на Везув. Овуда су га носили по четворица наизменце, у направљеној за ношење великој столици. Лекари су му саветовали да не иде на Везув; јер, због своје болести, не би требало да се излаже таквом трудном путу. Он се ипак пео. Није могао одолети, да не види кратер на Везуву.

После многог мучења и зноја — јер сунце беше припекло — доспесмо на врх Везува. На врху је велики простор и доста раван. Изглед на све стране био је такав, да се лепота не може описати. На једној страни море, Неапољ и плави брегови у дну; на другој страни пружила се непрегледна равница, засејана и урађена као каква лепа башта. Станемо мало. Прва нам је брига била обући топлије хаљине. Земља под нашим ногама била је