Све се црни. Оно изгорело камење, лава, изгледало је не друкче, него као крупно орање, а црно као угљевље. Та глува пустиња, то савршено мртвило целе природе, упила и нашу вреву. Ми смо, и сами не знамо како и зашто, занемели и ућутали. Само су се наше вође гдешто јављали и журили мазге. Пут све беше узанији и све тежи. Било је веома стрмо и врлетно ићи.

Но то није ништа, тек када смо дошли под сами врх Везува, настаје оно што је најтеже и најтрудније за путника. Даље се није могло на туђим ногама. Ко хоће да види сами врх Везува и кратер (рупу, одакле изилази дим и ватра), мора пешке да се пење, или боље рећи да се пуже. Тако је уз брдо и стрменито, да се не може усправо стојати кад се иде. Не може путник три пута корачити, а да се не прихвати рукама за камење. Многи су се путници вратили у еремитаж; нису хтели даље ићи. За овај сам врх, док се човек успуже, треба добар сат за добре ноге. Нисмо могли ићи један за другим, јер се испод ногу отискује лава, као раздробљено крупно камење, и хоће онима, што иду за нама, да испребија колена. То је камење тако оштро, да за пола сата хода свима су нама чизме биде расцветане и поцепане. Неки, који су знали за ово чудо, обули су чизме од дебеле и јаке коже. Пењао сам се до сад на многе брегове, али оваког тешког пењања нигде нисам видео. И сада, пошто сам се одморио, како погледам на Везув, ноге ме заболе.

За женске особито је било тешко пењати се. Многе смо, коју ми које вође, управо вукли уз