је и нас на певање. Многи су путници певали: сваки на свом језику. А може бити да је томе узрок и то, што смо у еремитажу, осем вина, што смо собом носили, пили и вина, којим нас је калуђер послужио, које обично сви путници ту за спомен пију; оно се зове лакрима Кристи, што значи: суза Христова. То је вино врло чувено и познато у целом свету. Оно је слатко и врло добро; роди овуда око Везува на самој лави. У еремитажу има једна велика књига, у којој обично уписују своја имена путници, који онуда на Везув прођу. И ми смо уписали своја имена и обдарили онога калуђера, који нас је лепо испратио, и за нама гледао, докле год нисмо зашли; а онај дечко са стене певао је једнако, но од наше вреве није се могао више чути. Међу нама било је доста смеја, јер се гдекојима преврнуло седло, па пали, гдекога занело магаре у крш, па хоће да му испребија ноге о камење, неке мазге стале, па неће да се макну, а неке се праћају стражњим ногама, а на њима госпође вриште.

Мало даље нашили смо још на једну зграду, али у њој нико не живи. То је опсерваторијаопсерваторија — кула, с које се посматрају и проучавају прилике на небу. за научна посматрања, која је озидана пре осам година. Довде, а нарочито до еремитажа, виђали смо поред пута но гдекоји жбун, или по гдекоју винову лозу, која, се увила око дебелих смокових дрвета; али даље нигде нисмо наишли на какав знак живота, или на какву биљку, или на какав год створ руку човечјих. Свуда је била пустиња, савршена пустиња. Ниједног извора нема да поред пас жубори, ниједне тице нема да преко нас прелети.