Хајдемо даље на Везув. Одмах како смо изишли из Резине, настаје већ права пустиња. Ишли смо по самом камену. То је лава коју је негда Везув избацио. — Лава зове се она смеса која из Везува куља, и која, растопљена, тече као река низ брдо, и ваља се као тесто; кад охладни, различито изгледа, али већином је као камен, или као згура. Кад се лава низ брдо ваља, тако је врућа, да се на педесет корака пред њом сирова дрвета запаљују и као луч пламте. Све улице и пијаце у Неапољу поплочане су овом лавом; поједино камење дугачко је читав корак, а толико је готово и широко. С тога у Неапољу нигда нема блата. Везув сада не избацује; то не бива сваке године. Сада се само непрестано пуши.

Кад смо се попели до еремитажа што се зове Сан-Салватор, зауставимо се, да се одморимо. То је једна мала црквица, са неколико узаних соба, у којима живи један пустињак. Путници на оваквим путовима, како стану, они једу. Поседали смо по оном камењу, и вадили смо из својих торбица ко је шта имао за јело. Дивни изглед сладио нам је наше залогаје. Сви смо ћутали, и гледали. Вође наше поседале су такође, или, наслонивши се на мазге, гледали су у нас. Ову нашу тишину пријатно потресе глас једне песме. Један дечко седео је према нама на једној узвишеној стени. На глави му беше продеран калабрески шешир; једно му раме вирило кроз исцепану кошуљу, босе ноге висиле му низа стену. Његово, од сунца преплануло лице, било је ведро, весело и лепо. Поглед на море и на Неапољ, а помисао на добру напојницу од путника,