воде, поморанџи, штапова итд. А осем ових, који су до на врх Везува ишли за нама, пратила нас је више од пола сата гомила деце, жена и стараца из Резине и Портичи, трчећи за нама боси и полунаги, просили су милостињу. Непрестано вичући: Марија сантисима (пресвета Марија), јурили су нас, као да смо им нешто отели. Тако су нас из Резине испратили, тако су нас при повратку дочекали. То је њихова навика. Ништа не радити, то се код њих зове живети. Тим се лазарони одликују од другог света. Ваздан пландују. Лакше им је од путника, који овуда врве, испросити штогод, него зарадити. Куд се год путник макне, наиђе на њих. Ако те каква грана закачи, ако је какав камен на путу, ако ти што с коња спадне, по десеторо њих потрче, да ти учине услугу. Помажу ти и онде, где ти њихова помоћ никако не треба, па одмах ишту новаца. Путници их псују, грде и терају, па најпосле даду им по нешто. Везув: то је њихова њива; путници су њихова летина, њихов Богом дани приход. Кажи им да ти певају, они ће певати; кажи им да ти играју, они ће ти играти; кажи им да ти какав посао сврше, где се треба мало дуже потрудити: „Но сињоре! (нећу, господине). Клима их је размазила. Они не осећају никаквих потреба. Целе године у самој кошуљи могу ићи, па, кад се нагутају макарона, легну потрбушке крај мора и ваздан гледе лепоту ових предела. „Dolce far niente“: то је њихова пословица, која каже: слатко је ништа не радити. За Неапољ и његову околину путници често веле: ово је рај, у коме ђаволи обитавају.