„Новог Јорка“, где још станујем, пошло је нас десетак које Енглеза и Енглескиња, које Француза и Немаца. Много смо дана пре тога при ручку уговарали: кад ћемо поћи, како ћемо поћи, шта ћемо понети? — Пењање на Везув није лак посао. То је брег велики и стрменит. Везув је близу Неапоља, али ипак смо рано пошли. До Резине, села испод самог Везува, ишли смо по лепом путу, готово измеђ самих кућа. Не знаш где Неапољ престаје, а одакле почињу друге варошице и села. Готово читав овај залив опасале су куће, и беле се свуда покрај обале као лабудови поред језера. Сви ови људи живе у непрестаном страху, да их Везув својом ватром не затрпа. Неапољ се ретко плаши, он је доста удаљен, и заклања га морска отока.

Од Резине почиње пењање на Везув. Ту смо нашли све што нам је за даље требало: коње, мазге, вође, велике штапове итд., а из Неапоља понели смо шта ћемо јести, кад огладнимо. О томе се постарао наш гостионичар. Многима су вириле из џепа мале бутеле различитог пића. У Резини нашли смо још много путника. Ту смо се сустигли из свију крајева света, као што се сустижу хаџије пред капијама Јерусалима и на обалама Јордана. Из Резине, како се пође, иде се уз брдо. Но није још стрменито. Осем наших погођених пратилаца, и оних што су поред својих мазги ишли, било је још много и других незваних, што су пошли у нади, да ће нам гдегод уз пут затребати и њихова помоћ и услуга, и да ће том приликом штогод заслужити. Они носе на продају вина,