трчали официри, чудећи се, како се одмах сетио да измери, а није тражио ни конца ни конопца.

С лађе смо уживали у прекрасну изгледу на варош, на острве, на Везув и на сву околину. Владика се опрости с американском господом, и седнемо у чамац. Упарађени војници опет су одали почаст са оружјем, а музика је свираца. Кад је владика сео у чамац и пошао, топови с лађе почели су грувати; двадесет и један топ поздравио је суверена Црне Горе. На многим другим лађама, поред којих смо пловили, заставе се подигну у вис; а сви морнари полетеше као тице на катарке; обале се зацрнеше од гомиле света; и са више страна захори се: „Евива! евива!“ (живео, живео). Владика је подизао своју црногорску капу, и благодарио им. -— Наш чамац ишао је као стрела, а дугачка американска застава на њему дохитала је воду. Прошли смо кроз стотине различитих бродова. С једне грчке лађе поздравише владику бурном песмом; зацело песмом рата, песмом ослобођења. Са више лађа капетани и морнари дизали су руке у вис, и махали капама. То су по свој прилици Далматинци, који познају владику.

IV

У Неапољу, марта 1851. г.

Пео сам се на Везув. Сваки корак остаће ми пријатна успомена целога живота. Из гостионице