Горе укаже почаст и посети убојну лађу слободне Америке“. Пошто владика обећа да ће доћи, пошље му он после подне један војени чамац са вице-капетаном лађе. Владика одмах пошаље по мене, да идем и ја. „Али — рече, — не хоћу да идеш у тизим хаљинама; него у црногорским“. — И тако, које од његових хаљина, које од оне тројице, преоденем се и обучем као Црногорац. Кад сам се био обукао, сви су гледали уза ме и низа ме, како ми стоје црногорске хаљине. Ђука се смеје и каже: — „Ко би рекао, господаре, да је ово они исти?“ — Сердар Андрија прави ми комплименте, како ми добро стоји црногорско рухо: „Е Бога ми, сада си човјек као и ми!“ — А Вукало придодаде: „Како те није жао трошити новце за оне талијанске крпетине“.

У три сата по подне седнемо у чамац. Пошла су и сва три Црногорца. Чамац за неколико минута пренесе нас до лађе, која је подалеко у отвореном заливу стојала. Вице-адмирал дочекао је владику на степенима лађе и примио га с чамца. Како он, тако и сви официри, били су обучени у парадну униформу. На лађи били су упарађени сви војници с пушкама, и одали су војену почаст владици, и њихова војена музика свирала је, а лађа била је окићена множином застава, међу којима је вихорио велики американски барјак са својим звездама. Вице-адмирал провео нас је од најдоњег бокоња лађе, па до горе, и све нам показао што се имало видети. То је био један од највећих американских бродова. После смо седели мало у официрској соби, где су нас