а владика му одговори: „Кад би се могли од камења ковати, ја бих их одавно почео ковати“. — То му је талијански казао, а иначе цело је вече француски говорио. Он има обичај, каткад усред француског говора, казати по неколико реченица на талијанском језику. Кад нађе у талијанским речима јачи израз, он се њима послужи.

После поноћи отишли смо кући. Кад смо сели у кола, уздахнуо је владика; уздахнуо је тешко, као мати, кад помисли на гроб свога јединца. Од тога уздисаја у мни је срце затрептало. Ја нисам ништа говорио. Он, после кратког ћутања, гласно рече: „Јадни мој српски народе! Кад ли ћеш ти постати просвећен, слободан и срећан, као и други народи!“ — Па се даље опет удубио у мисли: а кола су наша тутњила по лепим оним улицама. Ћутећи дођемо пред његов квартир, где он изађе, а његова кола одвезу мене даље, у моју гостионицу. Владика је то вече господи и госпођама причао, у најлепшим бојама, све оно што најбоље и најлепше има српски народ; а кад је сео у кола и остао сам са својим мислима, изашле су му пред очи све незгоде и патње српског народа: сиромаштво, непросвећеност, робовање, поцепаност. Од туда онај тешки уздисај. То ми је сутрадан, наслоњен у својој великој столици, са тужним осећањем казивао.

Владика се тога вечера познао са вице-адмиралом американске војене лађе „Независност“, која је овде у заливу од пре неколико недеља. Он је одмах сутрадан походио владику, и при поласку молио га овим речима: „Да поглавар слободне Црне