света. До владике није се могло доћи, једнако су га окружавале најлепше даме и молиле, да им прича о Црној Гори, о четама, о ратовању Црногораца. Владика је био добре воље; говорио је непрестано. Ја, који га сваки дан слушам, дивио сам се тада његовом говору, његовим причама и језгровитим досеткама. Он је често при томе причању долазио у поетско одушевљење. Куд год је корачио, свуда су га пратила највећа господа и госпође. У своје, обично кратке приче, о Црној Гори, мешао је вешто срећу и несрећу, јунаштво и страховање, победу и погибију. Све је он то умео вешто једно поред другога уплести, да лепо стоји, тако, као кад добар ткач вешто уткива различите боје. Само на једном оваквом вечеру могао је сваки видети, да је то поета, да је велики поета. Он је говорио онако, као што је у „Горском Вијенцу“ говорио.

Сваки од млађих Неапољаца и путника, који га је те вечери слушао, желео је ићи у Црну Гору. Он их одвраћа од тога: „У Црној Гори, вели, нема хотела, ни меканих постеља; нема путова, ни шеталишта; нема позоришта, ни балова. Само синови Шпарте у њој би се задовољили. Црна Гора је град, у коме је опседнута последња искра српске независности. Црна Гора је кремен, који на сваки удар огањ даје“.

Ротшилд није много слушао описивање Црне Горе. Он нема ни мало поезије у себи. Кад је владика најлепше ствари причао, он ме упита: „Кују ли се новци на Цетињу?“ И мало после упита и владику: „Зашто не кујете новце у Црној Гори?“