господару, што тај Инглез хоће да иде“. Лорд је и после овог говора владичина остао хладан, као сваки Енглез. Тако је бар изгледао. Он опет замоли владику, да му за спомен напише од прилике то, што је сада казао. Владика му одговори: „У нас Срба има једна песма, која каже: да се море претвори у мастило, а небо у лист књиге беле, не би се могли наши јади исписати. То је малено место за нашу тугу“.

Владика се нигда у говору не може дотаћи српскога народа и ослобођења, а да не дође у усхићење, а често и у неку љутњу. — Он има овде доста познаника. Овдашња господа често га моле, да им дође на њихове гозбе и вечерње забаве; он се обично извињава својом болешћу. Каже ми, да га је зимус сваком приликом позивао краљ у двор. — Двапут сам био по владичином послу код РотшилдаРотшилд — барон, члан у свету познате богаташке, милионарске куће. , био сам и код Фортуната, министра иностраних дела, и код барона Шепинга, руског шаржедаферашаржедафер — отправник послова у посланству, заступник посланика. . Руског посланика овде нема. — Сви ме држе да сам његов секретар; тако ме зову, тако им се одзивам. Владика ме представља својим познаницима као професора из Београда, или журналисту, а каткад и он каже: „Ово ми је сада секретар.

Једно вече провели смо код Ротшилда на његовој вили (пољском дворцу). Друштво је било лепо и одлично. Седело се и ходало и по собама и по башти. Владика се обично носи црногорски; и тада је био обучен у црногорске хаљине, које му врло лепо доликују. Разговор се готово свуда водио француски. Сви су били путници, из свију крајева