подне седео сам и играо шаха с њим, а један лорд пријави се и уђе е речима: „Нисам могао поћи из Неапоља, а да се не опростим с вама; и будите уверени, да ми је милије, што сам видео и познао вас, него Неапољ“. Енглези ретко ласкају; богати лордови нигда. Ако коме ласкају, то само дамама. Владика се познао са тим лордом зимус на соаретимасоаре — вечерње посело. . При поласку молио је владику, да му да једну своју слику. Владика му даде. За тим молио га, да му за спомен напише два три стиха испод те слике. Владика узе перо, да напише, и после кратког мишљења, потписа само своје име, и поврати Енглезу слику, па му рече: „Моји су стихови сви жалосни; ја их не пишем више! — Ја пред собом видим гробну плочу, на којој стоји написано: Овде лежи владика црногорски; умро је, а није дочекао да види спасење својега народа. И томе имамо највише захвалити вашим земљацима, господине, који и мртву турску руку држе под нашом гушом. И кад год видите ову слику, сетите се милиона хришћана, који су моја браћа, и који, без икаквих права, пиште под нечовечном турском руком; и ви те Турке браните. Кад дођете у богати Лондон, и кад покажете ову слику својим пријатељима, немојте им казати: ово је владалац једног срећног народа; него им кажите: ово је мученик једнога за слободу мученичког народа. Кажите им: Срби могли би победити Турке, али не могу да умилостиве вас, хришћане“. — Владика је са осећањем говорио; познало му се то на лицу. Сердар Андрија, који није разумевао шта владика француски говори, полако ми рече: „Жао