али је приметио, да их ја радо једем. Многи говор му каткад шкоди. Он често по неколико сати седи у својој великој столици и ћути. За то време ја му што причам, новине или какву књигу читам. Играмо и шаха, али он нема стрпљења. Неколико сам пута ручао код њега. Он врло мало једе, и чува се од противних јела. Ништа не пије. Једе обично много грожђа. Овде има тако лепога грожђа, као да је сада са чокота узабрано. Мене непрестано нуди поморанџама. Како их нестане, он лупа руком о руку, и виче: „Ђовани!“ (То му је слуга, Талијан, узео га, да га служи, док је овде) и заповеди му, да донесе на ново поморанџе; јер, вели, боји се, ако нестане поморанџи, отићи ћу. Он налази неку забаву у томе, кад гледа, како ја једну по једну поморанџу љуштим, и уз то причам му о Србији, о различитим ситницама у Београду и о своме путовању. Кад коју поморанџу ољуштим, па он види да неће бити добра, виче: „Баци ту, та не ваља!“ Кад наиђем на какву лепу поморанџу, он рекле: „Дај и мени једну кришчицу од те“. — Путници заиста у Неапољу више једу поморанџе, него у другим талијанским варошима. Овде вода није добра; ја је никако не пијем. Путници у Минхену место воде пију пиво, а овде место воде имамо поморанџе, које су тако јевтине, да се лазарони с њима по улицама туку.

Владика слабо што чита и пише. Болест његова смета му радити. Ја му читам новине, пишем писма и друго што му затреба. Каже ми, да се зимус занимао описивањем Црне Горе и њене историје, на француском језику. У томе помагао