а владика рече ми: „То је мој зет! (сестра му за њим), повео сам га, да ми се нађе когођ свој, ако би ме ова несрећна болијест удавила у овом туђем свијету.

Даље, стојећи, продужимо разговор о моме путовању, а највише о њиховом бављењу у Неапољу. Сердар се не жали на дуго време. „Ја, вели, сједнем на они балкун, па што гођ има господе и госпођа и кароца, све видим, јер све овуда паса (прође). И ниједно неће проћи, а да не погледа горе у мене“. Владика се осмехну, па му рече: „Ти мислиш да они гледе у тебе, а они гледе у те хаљине“. — „А Бога ми, господаре, — прихвати сердар, — ја мним да у мене гледају. Ево објеси ове хаљине на балкуну, па ако ико у њих погледа, онда реци шта хоћеш“. — При растанку рече ми владика, да му сваки дан и пре и после подне долазим: „па ћемо, вели, заједно ићи по Неапољу“.

III.

У Неапољу, марта 1851. г.

Опет ћу ти говорити о владици; само о владици. Непрестано сам с њим. Како изостанем једио пре или после подне, ето ти Вукала или Ђука к мени: „Ђе си, чоче? Хајде, зове те господар!“ И свагда би ме дочекао пун тањир поморанџи. Владика их слабо једе, и то само по једну кришчицу, јер му, ако нису сасвим слатке, позледе кашаљ;