што сте ви звали Јевропска Турска, оно смо ми! Зовите нас опет како хоћете, само поштујте у нама људе; и нама је исто тако драга слобода и просвјета као и вама“.

Пита ме: „Зашто забранише ваше новине Шумадинку?“ — Кажем да налазе да распростире одвећ велику слободу. „Онда, вели, нека избришу из историје имена свију српских војвода; јер су се они сви борили, да буде што већа слобода“. За тим, после кратког ћутања, придодале: „Шта се Србија има бојати слободе? Србија, коју је слобода родила, која само са слободом може у напријед поћи. Куд гођ мисли да корачи, очекују, да им слободу донесе. Су чим ће поћи браћи, која су под Турцима, ако им слободу не понесе„.

Кроз стаклена врата видим, где на балкону седи један Црногорац, огрнут ћинтерцом, (црвеним кратким ћурком, с лисичином), пуши дугачки чибук из оковане симсије. (Тако они зову лулу). По каткад и он погледа на нас кроз стаклена врата. Крупан, пристар човек, црних, великих бркова, и необично велике главе. Седи на балкону као орлушина на каквој литици; само главу по каткад окрене на једну или на другу страну. У неко доба и он уђе у собу, и необзирући се на нас, пође чилим кораком преко собе, да иде даље на друга врата. Владика, кад га примети, рече му: „Што се не поздравиш са овијем господином? Он је из Србије“. Сердар Андрија, — то он беше, — заустави се и мало осмехну: „А од куд бих ја знао, господаре, да је то Срб. Ја мислим да зборите „францески“. Ја се поздравим и пољубим са сердаром,