и рекнем: „Добро јутро, господаре“. Он ми одговори: „Добра ви срећа!“ и одмах продужи: „Ви ете из Далмације?“ — „Нисам, господаре, ја сам из Србије!“ И кажем му у кратко: да сам био професор у Београду, да сам зимовао у Паризу, да сада путујем, да видим Италију, а пре свега казао сам му како се зовем. Моје име учини му се познато, и одмах ме запита: „Јесте ли ви што писали?“ — „Јесам!“ — „Је ли ваша Славенска ВилаСловенска Вила — збирка песама Ненадовићевих, штампана год. 1849. и новине ШумадинкаШумадинка — забавно поучни лист, који је уређивао Ненадовић од 1850—1857. ?“ — „Јесте господаре!“ — На то се он осврте и привуче к ватри једну столицу: „Сједите, — рече, — ми смо стари познаници. Сам вас је Бог послао, да ме у овој самоћи разговорите“. Пружи ми руку, те се са мном рукова. За тим се замисли и ућута, па из тих мисли, после неколико тренутака, јачим гласом узвикну: „Ала се ми Словени наробовасмо!“ и као нека срдња указа му се на лицу. Док сам ја смишљао, шта да му кажем на то, он продужи после кратког ћутања: „Али ми, Црногорци, Бога ми нијесмо! Сваком слободном човјеку можемо слободно у очи погледати. Ни пред ким се не морамо застидјети“.

Питао ме за тим много о Србији. Премда сам одавно из Србије, опет сам му причао све што сам знао. Он је врло пажљиво слушао. У томе разговору запита ме: „Што се већ једном не дижете на Турке код толиких лијепих прилика? Што не прегнете једном? Па ви од туда, а ја од овуд, да се на Косову састанемо. Па док дипломати измијењају међ собом своје ноте, ми ћемо наш посао свршити, па ћемо онда Јевропи казати: Оно,