стојали су и правили примедбе, а по каткад би рекли: „Иди, чоче, унутра! Шта мари господар, јеси ли ти мало прашљив или нијеси!“ -— А кад ја почех навлачити и рукавице, повика Ђуко: „О Вукало, Бога ми је ово неки лацман, па залутао неђе у наше крајеве, те научио српски“. Јам сам се смејао, и они су се смејали. После сам видео, да и они носе рукавице.

Кад сам био већ своју тоалету мало у ред довео, отворим врата и уђем у владичину собу. Ја сам себи представљао владику црногорског као и друге владике: у дугој црној мантији, с камилавком на глави, с бројаницама у руци. Такву сам и слику из младих година његових виђао. Кад уђем, погледам по соби. Соба видна и велика. Три прозора гледала су на море, а један низ улицу на краљев двор. Усред собе стојала су два стола; на једном беху растурене књиге. Било је два лепа канабета, и више великих и малих столица, са другим потребним намештајем; на зидовима, осем, огледала, било је различитих слика. Десно од врата, у дну собе, био је камин од мрамора, оџак по француском начину, у коме је горела мала ватра. Према томе оџаку, у великој, сниској столици, седео је један крупан човек у црногорским хаљинама с црногорском капом на глави, и држао је гвоздене машице у руци, те њима џарао ватру. Једва је могао приметити, да је неко ушао.

Никога другог није било у соби. Првим погледом уверим се, да је то владика. Прођем кроз собу и на два три корака зауставим се пред њим. Он окрете главу и погледа ме. Ја му се поклоним