час нигда дочекати“. — Па опет настави жалити се на своју самоћу: „Сердар Андрија вас цијели дан сједи на балкуну; Ђуко има посла сваки час око господара; а ја тужим у самоћи за нашом лијепом Црном Гором“.

У том разговору уђемо у кућу, где је владика седео. Та је кућа на углу улице, баш према великом хотелу што се зове „Рим“. Има врло леп изглед на море и на све стране. Владика је седео на првом кату. До његове собе треба проћи две собе. Ту нађем Ђуку; и он ми се врло обрадује. Док се ја с њим поздравих и мало разговорих, а Вукало већ излази из владичине собе, и виче: „Хајде, зове те господар!“ — Ја мало прекорим Вукала, што ме је тако одмах јављао, и што није причекао, док се мало од прашине очистим. „Како си ме пријавио, кад нити знаш ко сам ни од куд сам; шта си му знао казати?“ — „Ја сам му казао, рече, нашао сам, господаре, једнога Срба! — Па камо га? — Ево га, довео сам. — Пусти га амо! — То је све; а шта ћу му друго кажевати?“

Ја, кад сам пошао из гостионице, нисам знао да ћу тога дана изићи пред једнога владаоца, био сам обучен аљкаво и немарно, као што се многи путници носе по страним варошима, где нигде никога познатог немају; а праве туристе, нарочито Енглези, уживају у неком задовољству, кад се-Талијани за њима осврћу, и гледе њихово одело. — Имао сам сламни шешир, ни Робинзонов није био друкчији; то је прво што путници купе, кад дођу у Италију. Док сам ја доводио у ред своје хаљине, и брисао чизме од прашине, Ђука и Вукало