га правично оценио. Они су, кад путују изван Енглеске, сви чудњаци. Путовање је права страст имућних Енглеза. Пре двеста година били су такви. ШекспирШекспир — Уиљем, енглески песник, драматичар (1564 до 1616) год. , још у оно време, подсмева им се: како продају своје земље, да виде туђе земље.

Тек што сам сишао на улицу, стиже ме Вукало, и даље пођемо заједно. Путем каже ми: да је ту од Црногораца још и Андреја Перовић, сердар цуцки, и Ђуко Срдановић, управитељ двора владичина. Питам га ја: како је владика са здрављем, јер сам слушао да болује од немиле суве болести; и он ми каже: да му је ова блага неапољска клима зимус врло добро чинила, — „али је, вели, још слаб; несрећни кашаљ често му се повраћа; а и књиге му грдне стижу, шта Омер-паша у Босни ради; па је често једак и зловољан“. — Између осталог запитам га путем, зашто рече да га до сада није сунце грејало, јер то ми беше загонетка. На то он одговори: „А да како да ти се не обрадујем! Погибох ти у овом несрећном свијету. Ниједан те лацманин не разумије; или говорио њему или стоци, све једно. Овђе сам ти био цијеле зиме као у тавници. Нема ко добро јутро да ми рече. Нијесам ти много даље ни ишао по Напуљу, него од куће до ове цркве. Куд се гођ макнем, накупи се, фала Богу, свијет око мене, ка да нијесу нигда виђели човјека. Бога ми је ови народ не друкче већ ка стока. Све је махнито“. — Питао сам га: хоће ли владика скоро полазити из Неапоља? — „Бога ми ти не умијем казати. Ко ће моћи његове мисли погодити; док истом рече: спремајте! — а све ми се чини, нећу тај срећни